Koliko te volim, kao što reka voli nebo. Kao su dani moji tužni, kad nisi tu. Ostani zauvek tu kraj mene i učini me srećnom, ljubavi neprevaziđena.
Dan za danom prolazi, a moja ljubav raste u nedogled. Sreća je tako velika, tako snažna i čila, a ti si oduvek moja najveća ljubav bila.
Sećanja tonu u zaborav, zaboravih tvoje ime i lice tvoje, ali onaj osećaj, što vene u meni, zaboraviti nikad neću ja, ljubavi moja najdraža.
Kako je teško osećanje večnog bola, što tišti moje srce tužno, kako je ljubav jedno beskrajno more sreće i bola istovremeno.
Dođi mi u snove, vilo, senko moga srca pregolema. Dođi još jednom u toj besanoj noći bola i češnje što skrajnut osetih ja!
Noći se setne i tužne, ali sreća se rađa u prolećno jutro, kao kad kap rose padne na srce otrovano moje. Ljubim te u snoviđenju pustoši setne i snene.
Kao je bilo ono divno popodne kad ostasmo sami ti i ja. Kad ugledah grudi tvoje bele što se sevnuše u strasti uzavreloj. Od toga dana moje srce je tvoje, prelepa vilo moja. Volim te!!!
.jpg)
No comments:
Post a Comment